Svega dve godine nakon predstavljanja Master Systema, Sega je pustila u prodaju svoju novu viziju moderne konzole, što praktično nikoga nije začudilo. Naime, iako je neosporno da je Sega Master System postigao veliki uspeh u Evropi i delovima Južne Amerike (posebno u Brazilu) gde je bio dominantan u odnosu na NES, na ostalim tržištima ga je Nintendova konzola potukla do nogu. Sve je to bilo premalo za Segine ambicije, jer je ova kompanija još od sredine osamdesetih stekla izuzetnu reputaciju među igračima, zahvaljući velikom broju hitova za automate. Za to je najviše bio zaslužan System 16 koji je bio vrlo popularan, nudivši kvalitet grafike i zvuka koji dugo niko nije mogao da dostigne. A trošiti reči na legendarne hitove kao što su Outrun, Hang-On, Super Hang-On, Shinobi... zaista nije potrebno.

Zbog toga, odlučeno je da se napravi konzola zasnovana upravo na ovoj tehnologiji kao i još nekoliko automata koji će koristiti sličan hardver, a sve radi što lakše međusobne konverzije. Nakon određivanja tehničkih specifikacija, ostalo je još samo da se reši pitanje imena sistema. Segini rukovodioci su se odlučili za "Mega Drive" gde "Mega" označava termin kojim je Sega i ranije nazivala sve igre za Master System koje su bile tehnički kvalitetnije od drugih, a "Drive" je reč koja simbolizuje brzinu i moć. Nažalost, Sega of America nije mogla da koristi taj isti naziv koji je već bio trademark jedne druge kompanije, pa se odlučila za Genesis koji ima značenje "na početku". Pod ovim se podrazumevalo da Sega započinje eru next-generation konzola.

Prva varijanta Sega Genesisa, identična originalnom japanskom Mega Drive-u

29. oktobra 1988. Megadrive je predstavljen u Japanu, zajedno sa 4 igre - Super Thunderblade, Alex Kidd and the Enchanted Castle, Altered Beast i Space Harrier 2. Taktika se ovaj put promenila, tako da Sega više nije čekala potez svog velikog rivala Nintenda ili bilo kog drugog konkurenta, već je odlučila da prva pridobije igrače na svoju stranu. Međutim, početak nije bio slavan. Iako je konzola bila tehnički daleko superiornija i od NES-a i od PC Engine-a, prodaja u matičnoj zemlji je bila veoma slaba.

14. avgusta 1989, sistem je konačno predstavljen i u Severnoj Americi gde je u početku prodavan za 190 dolara, i to sa ogromnim uspehom. Američki igrači znali su mnogo više da cene očiglednu tehničku superiornost sistema i sjajnu ponudu akcionih i sportskih igara.

Na kraju, 30. novembra 1990. konzola je stigla u Evropu i to kao nova, poboljšana verzija originalnog sistema, pod imenom Sega Mega Drive 2. S obzirom da je ovo i najpoznatiji i najpopularniji naziv konzole kod nas ali i šire, njega ćemo koristiti u daljem tekstu, kao što to činimo i na čitavom sajtu.
 

Prve godine za SMD2 su bile veoma teške, jer je 8-bitni NES bio na vrhuncu slave, a Sega je pokušavala da povrati poverenje igrača u sopstvene proizvode. Ovoga puta su sklopljeni ugovori sa velikim brojem najpoznatijih softverskih kompanija kojim su se one obavezale da izrađuju igre za SMD2, kako bi se izbegao problem sa ponudom naslova koji je uništio Master System.

Sega Mega Drive 2 je najpoznatija, tj. najprodavanija verzija konzole za koju i nas vezuju najlepša sećanja

I polako, stvari su krenule na bolje. Agresivna i veoma kreativna marketinška kampanja i pre svega kvalitetan izbor igara, definitivno su napravili mesta za Sega Mega Drive 2 u Severnoj i Južnoj Americi ali i u Evropi, gde će konzola vladati bez prave konkurencije više od pola decenije. U matičnom Japanu, stvari se ipak nisu micale sa mrtve tačke. Sega nije mnogo marila za RPG, kao što je to učinio Nintendo, ali mlak prijem na ovom tržištu nimalo nije mogao da poljulja svetsku popularnost koju je konzola postigla. Predstavljanje Sonica, zvanične maskote kompanije i objavljivanje nekoliko igara sa njim u glavnoj ulozi (od kojih je Sonic 2 postigao najveći uspeh) doneli su dodatne poene Segi, a naslovi sa plavim ježom su se prodavali u milionskim tiražima. Upravo zahvaljujući njemu, Sega Mega Drive 2 je od starta bio potpuno ravnopravan rival Super Nintendo-u koji se u međuvremenu pojavio. Svaka od ovih konzola je imala svoju jaku stranu - SNES sjajnu ponudu RPG igara, a SMD2 sportskih i akcionih ostvarenja. Pojavom neverovatno popularnog Mortal Kombata, Sega je dobila još više pristalica, jer njena verzija igre nije bila cenzurisana, za razliku od one na SNES-u kojoj nije pomogla ni činjenica da je izgledala znatno bolje. Kada je Nintendo shvatio koliko je pogrešio, bilo je već prilično kasno. Naknadno objavljivanje nasilne varijante igre nije promenilo odnos snaga, tako da je zabeleženo da je na SMD2 originalni Mortal Kombat ostvario 4 puta veći tiraž.

(1) MD2 ima bogatu ponudu odličnih sportskih igara kao što je NBA Live '96
(2) Comix Zone je jedna od najoriginalnijih borilačkih igara svih vremena

(1) Streets of Rage 2 je ostao upamćen i po fenomenalnoj muzici
(2) Mickey Mania je jedna od najlepših 16-tobitnih igara uopšte, a verzija za MD2 je mnogo bolja od one za SNES

Ono što je već tada definitivno bilo jasno jeste da SNES nema šansud da se nametne kao što je to učinio NES. I u narednim godinama Sega Mega Drive 2 se držao odlično (držeći uvek više od 50% tržišta), a do pada njegove popularnosti dolazi tek kada je Sega (potpuno nerazumno) napustila ovu platformu 1996. i bacila sve karte na Saturn. Podrška ostalih proizvođača ipak nije jenjavala, tako da su se igre za ovu konzolu pravile sve do kraja 1998. godine, odnosno čak do 2002, za potrebe očigledno vrlo specifičnog brazilskog tržišta.

Što se tiče hardvera, Sega Mega Drive 2 je bio mnogo moćniji od tada aktuelnog NEC-ovog PC Engine-a i NES-a ali je logično, zaostajao za čitave dve godine mlađim SNES-om. Ograničenja u odnosu na njega ogledaju se pre svega u mogućnosti prikazivanja samo do 64 boje na ekranu (256 kod SNES-a) i mnogo lošijem zvuku. Stvar je još više došla do izražaja kada je Nintendo počeo da ugrađuje specijalne grafičke čipove u kertridže sa pojedinim igrama (recimo u Donkey Kong serijal) koji su omogućavali neverovatno kvalitetnu grafiku. Ipak, nekim čudom, mnogi naslovi paralelno rađeni za obe konzole izgledaju bolje na SMD2, pre svega EA Sportsovi serijali, a ne treba zaboraviti i postojanje tehničkih remek dela kakav je Vectorman, jedna od grafički najimpresivnijih 16-tobitnih igara.

Velika prednost Sege bio je džojped i to pre svega verzija sa 6 tastera koja je dolazila uz drugu verziju konzole. Za razliku od SNES-a, on je bio savršeno pogodan za igre svih žanrova i do dan danas važi za jedan od najbolje dizajniranih igračkih kontrolera.

Teško je reći ko je stvarno pobedio u 16-tobitnom ratu, Sega ili Nintendo. U Japanu, Sega Mega Drive 2 nije imao šta da traži ali je zato u Evropi prosto pregazio SNES, dok je u SAD-u tržište je bilo podeljeno na dva gotovo ravnopravna dela. Konačni podaci o prodaji variraju i govore u korist obe konzole, ali je po našem mišljenju Sega ta koja je trijumfovala. Razlog je jednostavan - Sega Master System nije uspevao da pokrije ni 10% tržišta a SMD2 je sigurno došao barem do cifre od 50% i čitavih 40 miliona prodatih primera, što složićete se, predstavlja ogroman napredak. Nintendo je izgubio monopol, poverenje velikog dela igrača i proizvođača igara (za SNES je izdato manje ostvarenja!) i taj trend se nastavio sve do pojave Wii-ja. Upravo zbog toga, značaj Mega Drive 2 je veći. To je zaista jedna od najboljih igračkih platformi u istoriji i proizvod na koji će Sega uvek biti sa razlogom ponosna.